24h

After dark zasvira na telefonu
kratki prekid sna
par užurbanih rečenica
i opet tonem u mrak.

Drugi nervozni prekid
meškoljenje u stomaku
i tri uboda levo ispod srca
po jedan od svake kazaljke.

Obula sam čizme.
One sa odavno ofarbanim
žutim đonom.
Omiljene martinke.
Čudno
počele su da bole
ili me varaju plamteća stopala
pod pritiskom vremena?

Brzi telefonski razgovor
svežeg jutra
u pokretu
zvuci se poigravaju
bela pera postaju noževi za konzerve
a topla krv procuri iz očiju.

Smena scenografije
crno belo sivo crno srveno plavo
odigram svoju ulogu mehanički
krajnje profesionalno
i bežim.

A nestalni likovi mojih priča
prate me i kamenuju.
Svaki kamen kao velika nepravda sveta.
Na koži ostaju ožiljci.

U redu!
Ubaciću vas u svoje jebene priče
pustiću vas u svoje tajne odaje
odraću svoju kožu i baciti vam je pod noge!
Samo me pustite
sada
ovde
na kratko
da dišem.

Oči će mi ubrzo pojesti radijacija
so ih nagriza i ubrzava proces uništenja.

Želim da spavam.
Mirno.
Jebi ga!
Crvi u mom stomaku
noćas igraju
sambu rumbu tako to.

Zlokobna šaputanja na hladnom jastuku.
Praznina će me pojesti
ako to ne učini ubrzani hod vremena.