Mentalni svrab

Nikad me nisu volele guzate devojke
jer nisam imala šta da im ponudim
i nisam imala tako veliko dupe
ali sam uvek piljila u njihove ogromne pozadine
i maštala o magiji ili medicinskom poduhvatu
koji bi me ubacio u njihovo društvo.

Nikad me nisu voleli pederi i romantične devojke
ali ni ja nisam volela njih i nisam govorila
njihovim jezikom i govor tela mi je bio
potpuno pogrešan i neprihvatljiv
i nikada nisam shvatila šta je, dođavola,
dobro u fizičkom kontaktu sa svim poznanicima,
časopisima sa jako malo teksta ili bez njega,
plišanim igračkama i šljokicama.

Nikad me nisu voleli klinci
jer sam uglavnom bila zastrašujuća i hladna
i nikada se nisam glupirala i debilisala
samo da bih zaradila njihovu pažnju, simpatije
ili priliku da držim neku slatku bebu
dok ista tako slatko bljuje po meni.

Nikada me nisu volele prodavačice, konobarice
i sva ta bagra muško-ženskog pola
jer sam izvoljevala i otežavala im posao
i nikad se nisam smeškala i pozdravljala ih,
nikad se nisam trudila da pepeo upadne
samo u pepeljaru ili da lažem da mi ne treba
mnogo više leda ili šećera nego što sam dobila.

Nikada me nisu volele komšije i komšinice
i sva njihova izopačena deca
jer nisam prihvatala njihove igre i kritike
a nekima sam gađala fasade trulim višnjama
i jednom bacila mini-molotovljev koktel
jer su mi trovali mačke i upropastili roštilj.

Nikada me nisu voleli uspaljeni sportisti
jer nisu mogli da shvate zašto
ja mogu sate da provodim radeći na računaru
bez ikakvih fizičkih aktivnosti pre ili posle toga
izuzev odlaska u klonju ili u kuhinju
i zašto mogu da trpim konstantni bol u leđima
uprkos svim mogućim rizicima
a ja nikad nisam mogla da razumem njih.

...

Nikada nisam uspela sve da racionalizujem
i da, pored toga, budem zadovoljna rezultatima
i samom sobom jer bi granica trebalo da bude svemir.