Kad ja ispržim jaja to užasno izgleda. Ne samo što je kuhinja u haosu (ulje svaki put isprska čitav šporet i predeo zida pored njega, izmedju ostalog). Kajgana sa primesama (sir, probrano povrće, suhomesnato...) izgleda kao izbačeni sadržaj nečijeg želuca nakon pijanstva. Ukus je potpuno drugačiji. Zbog toga sam u stanju da pojedem do deset jaja tako spremljenih uz neki film.
Na pauzi na nekom seminaru sasvim je drugačije. Nema teorije da pojedem ikakav sendvič koji izgleda loše. Kad se pavlaka razmrlja po foliji u koju je sendvič upakovan a šunka se preliva u nekoliko nijansi. Uzalud su tu sveži paradajz i zelena salata. Hleb ima užegli, pokvareni ukus. Izgleda nešto bolje od toga, čisto da zavara gladnog potencijalnog proždirača. Mene ne može. Jela koja sama spremim a koja gotovo uvek liče na izbljuvke i splačine, mogu da jedem u neograničenim količinama samo zato što su ukusna. Kao što već pomenuh. Imam tendenciju da se ponavljam. Naročito kada mislim ili pričam o hrani.
Zanimljivo bi bilo jesti izgled a gledati ukus. Tada bismo sve pokvarene čokolade ovog sveta koje su zadržale svoju originalnu boju mogli da izjedemo. Ali ako jedemo izgled, koji organ koristimo? Usta? Ili ipak oči? Gladna sam.
uz ovaj post: gurmanska kajgana i bilo koja muzika.
1 komentar(a):
Хм... толико си изгладнела да си једно слово прогутала... :) Елем, кајгана је више него укусна! (пробао више пута, прим. глад.) Иначе, смучило ми се од описа оног сендвича... :S Али... убедљиво најгори случај код куповних сендвича: размазани МАЈОНЕЗ по целофану, или још горе по спољашњости самог сендвича... Кад ми такав западне - опуштено га фијукнем у прву канту. У сваком случају.... гладна? :)
Постави коментар